Географска карта - Елемир (Elemir)

Елемир је насеље града Зрењанина у Средњобанатском управном округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 4338 становника.

Католичка црква Елемир — На основу археолошких истраживања која су обављана у више наврата у околини села може се закључити да трагови људских насеља датирају још из праисторијских времена.

У писаним историјским изворима село се под именом Елемир помиње тек у 16. веку, међутим сматра се да је прва насеобина Елемираца насеље „Бабато“ на левој обали Тисе, чији први помен датира из прве половине 14. века (1332—1337). Насеље је припадало до 1454. године породицама Петефи и Данфи из Македоније, а затим издато у закуп грофовима Фогачи од Димеша и Гача. Током 16. века, после 1552. године Мехмед пашa Соколовић као заповедник Баната са седиштем у Бечкереку даје дозволу за градњу села где се и данас налази. Најстарији син Мехмед паше Соколовића се звао Елмир, стога је највећа вероватноћа да одатле потиче име села. Ово се може пронаћи у историјском архиву Цариграда- Истанбул. Почетком 17. века у Крушевском поменику, помиње се извесна калуђерица у Елемиру. На мапи са почетка 18. века, коју је израдио царски заступник Мерси након ослобођења Баната од Турака, уцртано је и село Елемир као настањено место. Пописано је 1717. године 20 кућа са 172 становника.

Елемир је 1764. године православна парохија и седиште Елемирског протопрезвирата. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место припада Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво је било српско. Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије ту је записано пет православних свештеника. Били су то пароси, поп Лаза Таповачки (Тапавички; рукоп. 1752), поп Сава Јовановић (1789), поп Мојсеј Поповић (1791), капелан поп Кирил Паучки (Поучки; 1791) и поп Константин Тапавички (1794) - капелан у Меленцима.

Од 1786. године после насељавања немачких колониста јужни део села бележи се као немачки а северни — српски Елемир.

Школа у Елемиру почиње са радом 1772. године а похађа је 13 ђака.

У истом веку, на првој лицитацији спахилука одржаној 1. августа 1781. године богати јерменски трговац стоком Исак Киш из Ердеља, купује око 16.000 јутара земље у југозападном делу елемирског атара и на имању. До октобра 1794. године Холанђани су саградили прву ветрењачу на Кишовом имању - то је прва ветрењача у том делу Европе. Немачки Елемир постаје самостална општина од 1797. године. Он и његови потомци, подижу од 1795. године велелепни дворац у месту. За време мађарске буне 1848-1849. године спахија Ерне Киш постао је први мађарски генерал. Заклетву на Мађарском уставу је положио 2. августа 1848. године. Постао је заповедник банатског дела Јужне армије. Дана 12. септембра 1848. године Срби су ушли у Елемир и похарали Кишов дворац. После неуспешне опсаде Панчева децембра 1848. године Киш бива смењен и од тада је верни пратилац Лајоша Кошута, председника Хонведске мађарске владе. Код Вилагоша је дошло 11. августа 1849. године до капитулације мађарске војске, а Ерне Киш ухапшен. Стрељан је елемирски спахија а мађарски војсковођа 6. октобра 1849. године у Араду. Спахилук Елемир је био конфискован је између 1849-1867. године био је под управом закупца Лудовикуса Пирета се Бихаина фелдмаршала и управника Баната. Када је рехабилитован покојни Ерне Киш, његови поседи су прешли у руке наследника. Последње спахије елемирског дворца и поседа били су породице зетова Бобор и Даниел. Последњи становник дворца био је Геза Фаркаш који га је због све већег задужења код банке, дао срушити 1936. године. У дворцу су двадесетих година 20. века били смештени угледне Руске избеглице, попут генерала и грофова.

У Елемиру је 1897. године избила побуна против велепоседника у којој су Елемирци масовно учествовали. Након завршетка Другог светског рата домаћи Немци напуштају село и одлазе у Немачку, а њихов део села насељавају Срби из Босанске Крајине. Од тада Елемир постаје јединствено место са једном општином. На основу закона из 1959. год. општина Елемир се припаја општини Зрењанин, а у селу се формира месна канцеларија.